Marina Stevanović:
Oduvek sam volela da plešem i maštala o tome da budem zabavljač, te ne čudi da sam prvi javni nastup imala već sa grupom iz vrtića u Hali sportova. Od tada sam tražila po svetu plesova kako bih pronašla onaj pravi za mene. Otkrila sam ga tek u završnoj godini srednje škole – nakon samo jedne televizijske emisije shvatila sam da je irski step ono što sam oduvek želela. Počela sam kao samouka, a 2003. godine sam otvorila radionicu (namerno je nikad nisam zvala školom) irskog plesa Stepworks. Koreografije sam kreirala uglavnom sama, po ugledu na zvučna imena tog plesa i uz pomoć radioničara. Izuzetno sam ponosna na sve nastupe koje smo imali (posebno na to što smo bili jedina plesna trupa na Beer Festu 2005. uz sve popularniji bend Irish Stew) a ponajviše na 2 samostalna koncerta, sa gostima iz muzičkog sveta (od kojih je hor Viva Vox danas mnogima i te kako poznat).
Nažalost, zbog povreda zgloba i komplikacija koje su usledile, bila sam prinuđena da zauvek okačim svoje cipele za step “o klin“ i da potražim neki drugi ples koji bi mi doneo podjednaku dozu radosti. Zahvaljujući kratkom ali dragom izletu u svet orijentalnog plesa, plesovi Istoka su me zaintrigirali a od svih kultura – najviše me je privukla Indija.
Prva učiteljica indijskih plesova mi je bila Violeta Purhmajer Venu Rati. Od nje sam uporedo učila jedan od najstarijih klasičnih plesova, baratanatjam, i najmlađi ples Indije – bolivud. Iako sam se potajno daleko više radovala plesu uz moderne melodije bolivuda, neopisivo mi je drago što mi i danas baratanatjam služi kao podloga na kojoj temeljim znanje.
Zahvaljujući društvenim mrežama i mojoj radoznalosti da upoznam druge plesače indijskih plesova iz regiona, stupila sam u kontakt sa Janom Mankoč iz Slovenije. Njena podrška i želja da nesebično podeli svoje znanje sa drugima su mi beskrajno pomogli da napredujem. Ona mi je pokazala kako da unesem dašak klasičnih plesova u bolivud koreografije, pomogla da učinim prvi korak ka folklornim plesovima kroz bangru i otvorila vrata ka izuzetno zahtevnom ali prelepom klasičnom plesu – kataku. Raduje me što naša saradnja traje godinama i što je zahvaljujući radionicama koje sam organizovala u Beogradu ona postala poznata našoj plesnoj sceni.
Indijski plesovi su toliko raznovrsni da pružaju nepresušni izvor inspiracije i mogućnosti fuzija različitih stilova. Na početku puta ka upoznavanju indijskih stilova sam bila sama, a sada me beskrajno raduje što na svim putovanjima i radionicama imam i svoje učenike pored sebe. Tako smo zajedno upoznavali razne stilove, nekima se vraćajući ponovo kad god smo imali priliku: Bharatanatyam, Kathak, Odissi, Kuchipudi, Lavani, Mujra, Bhangra, Kalbeliya, Ghoomar, Chari, Garba… i naravno Bollywood.
Trudim se da iskoristim svaku priliku da učim od cenjenih plesača iz Evrope i Indije, kao što su Josefine Wandel (Nemačka), Simona Jović (Srbija/Češka), Nataša Kočar (Slovenija), Katja Toševa (Bugarska), Ana Dimitratu (Grčka) i Hemant Devara (Indija) a verujem da će lista indijskih plesova koje sam upoznala i plesača od kojih sam učila biti sve duža svake godine.
Velika želja mi je da što više ljudi upozna raznovrsnu kulturu Indije. Vođena tom idejom, rado se odazivam pozivu na ples i uživam da upoznajem ljude sa poreklom indijskih plesova a najradosnija sam kad se publika osmeli da zapleše sa mnom ili poželi da nauči po koji pokret. Škola bolivuda Panna je nastala kako bi poslužila kao oaza za sve ljubitelje indijskih plesova. Samostalno ili uz pratnju i pomoć polaznika škole imala sam mnogobrojne nastupe na festivalima, koncertima i plesnim dešavanjima kako u Beogradu tako i širom Srbije, gostovanja u televizijskim emisijama, održala plesne radionice, organizovala bolivud plesne večeri, i ostvarila mnoge lepe saradnje sa kulturnim institucijama i kolegama iz plesnog sveta. Do sada najveći projekat moje škole je svakako festival Dragulji Azije koji je po mnogo čemu jedinstven u regionu, ali je mi je uvek najdraži uspeh aplauz publike i osmesi mojih učenika nakon završenog nastupa.